-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Kad si bes­po­mo­ćan i kad ne znaš šta ćeš – uve­di sank­ci­je. To je, od kra­ja Hlad­nog ra­ta, osnov­ni re­fleks ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke, u ne­kim slu­ča­je­vi­ma po­dr­žan kon­sen­zu­som u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti, ali u no­vi­je vri­je­me – kad se taj kon­sen­zus sa­svim pro­ri­je­dio – uglav­nom uni­la­te­ral­na mje­ra.
Naj­no­vi­ji pa­ket, u for­mi za­ko­na iz­gla­san u Kon­gre­su go­to­vo jed­no­du­šno (419:3 u Pred­stav­nič­kom do­mu i 98:2 u Se­na­tu), upe­ren pro­tiv tri ze­mlje: Ru­si­je, Sje­ver­ne Ko­re­je i Ira­na, bit­no se raz­li­ku­je od ne­kih pre­đa­šnjih, ne sa­mo po to­me što ovim ”tu­pim sred­stvom” po­ku­ša­va da ri­je­ši ozbilj­ne spolj­no­po­li­tič­ke pro­ble­me, ne­go što je i sred­stvo unu­tra­šnje po­li­tič­ke bor­be u Va­šing­to­nu. Za­ko­no­dav­na vlast (Kon­gres), na ovaj na­čin na­sto­ji da ob­u­zda iz­vr­šnu (pred­sjed­ni­ka).
Da­kle, da ka­zni Pu­ti­na (jer Ru­si­ja je glav­na me­ta), ve­zu­ju­ći ru­ke Tram­pu. Po pr­vi put je, na­i­me, ne­iz­vje­sno da li će pred­sjed­nik naj­no­vi­ji spi­sak ka­zne­nih mje­ra da pot­pi­še. Pod­sje­ti­mo se: Tramp je još u iz­bor­noj kam­pa­nji na­ja­vlji­vao da će ,,re­se­to­va­ti” od­no­se sa Mo­skvom i iz­no­sio ne­skri­ve­no di­vlje­nje pre­ma li­de­ru Ru­si­je, dok je isto­vre­me­no, prak­tič­no od pr­vog da­na od use­lje­nja u Bi­je­lu ku­ću, op­hr­van kon­tro­ver­zom oko kon­ta­ka­ta čla­no­va nje­go­vog iz­bor­nog šta­ba i čla­no­va po­ro­di­ce (naj­sta­ri­ji sin, zet) sa ru­skim di­plo­ma­ta­ma i špi­ju­ni­ma.
Ame­rič­ke oba­vje­štaj­ne slu­žbe su i pri­je iz­bor­nog fi­na­la iz­me­đu Do­nal­da Tram­pa i Hi­la­ri Klin­ton sa­či­ni­le po­de­blji do­si­je o ru­skom mi­je­ša­nju u iz­bor­ni pro­ces i uru­či­le ga od­la­ze­ćem pred­sjed­ni­ku Ba­ra­ku Oba­mi. On, me­đu­tim, u od­su­stvu ”po­li­tič­ke vo­lje” u Kon­gre­su, pri­je sve­ga me­đu re­pu­bli­kan­ci­ma, ni­je tim po­vo­dom mo­gao mno­go da pre­du­zme. Tramp je, pak, po­slije dva su­sre­ta sa Pu­ti­nom, jed­nog for­mal­nog i jed­nog ne­zva­nič­nog, ostao skep­ti­čan pre­ma tim na­la­zi­ma i po svoj pri­li­ci od Pu­ti­na ubi­je­đen da su to sa­mo iz­mi­šljo­ti­ne.
Ka­ko su kon­gre­sme­ni sa­da Tram­pu ve­za­li ru­ke? Pa ta­ko što su u sank­cij­skom za­ko­nu i ne­ke od­red­be ko­je pred­sjed­ni­ka prak­tič­no ”sa­tje­ru­ju u ćo­šak” do­ma­ćeg po­li­tič­kog rin­ga. Ako iz­gla­sa­ni do­ku­ment pot­pi­še, mo­že da, na dug pe­ri­od, za­bo­ra­vi na ”re­se­to­va­nje” i sa Pu­ti­nom uđe u di­rek­tan su­kob. Ako, pak, is­ko­ri­sti pra­vo ve­ta, po­ka­za­će da u op­tu­žba­ma o nje­go­vom šu­ro­va­nju sa Ru­si­jom ne­ma sa­mo di­ma, ne­go i va­tre…
Uosta­lom, čak i ako po­seg­ne za ve­tom, Kon­gres ima mo­guć­nost da ga po­ni­šti. Ako se to i do­go­di, on­da se do­la­zi u za­i­sta čud­nu si­tu­a­ci­ju: za­kon će bi­ti na sna­zi, ali ne­će ima­ti ko da ga spro­vo­di, jer sank­ci­je mo­že da re­a­li­zu­je sa­mo iz­vr­šna vlast, za­ko­no­dav­na me­ha­ni­zme za to ne­ma.
Ako se to­me pri­do­da i ha­o­tič­na si­tu­a­ci­ja u Tram­po­vom ti­mu: za šest mje­se­ci pro­mi­je­nio je tri ključ­na sa­rad­ni­ka: sa­vjet­ni­ka za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost, še­fa ka­bi­ne­ta i di­rek­to­ra ko­mu­ni­ka­ci­ja (da ne po­mi­nje­mo ostav­ku port­pa­ro­la), on­da je oči­gled­no da u sre­di­štu mo­ći naj­ve­će si­le ima ozbilj­nih pro­ble­ma. S dru­ge stra­ne, kon­gre­sme­ni su ogor­če­ni zbog neo­d­go­vor­nog od­no­sa pred­sjed­ni­ka pre­ma bez­bjed­no­snim iza­zo­vi­ma Ru­si­je, Sje­ver­ne Ko­re­je i Ira­na.
A po­što ne­vo­lja po pra­vi­lu ne do­la­zi sa­ma, ovaj za­plet ima i tran­sa­tlant­sku di­men­zi­ju: evrop­ski pri­ja­te­lji SAD sma­tra­ju da su naj­no­vi­je sank­ci­je upe­re­ne i pro­tiv njih.
Li­de­ri EU ocje­nju­ju da će no­ve sank­ci­je na­ni­je­ti šte­tu i nji­ho­vim kom­pa­ni­ja­ma ko­je sa­ra­đu­ju sa ru­skim ener­get­skim i me­tal­skim sek­to­ri­ma, kao i da mi­ni­ra­ju evrop­sku ener­get­sku si­gur­nost, ti­me što prak­tič­no one­mo­gu­ća­va­ju re­a­li­za­ci­ju no­vog sje­ver­nog ga­so­vo­da. Od­no­si iz­me­đu Evro­pe i Tram­pa iona­ko su na ne­rav­nom pu­tu, jer je stvo­ren uti­sak da pri­stup kon­tro­verz­nog ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka ”Pr­vo Ame­ri­ka”, pod­ra­zu­mi­je­va da evrop­ski sa­ve­zni­ci ni­su dru­gi, ne­go mno­go ni­že na li­sti nje­go­vih pri­o­ri­te­ta.
Ni­je ne­va­žna ni ru­ska re­ak­ci­ja. Kad je Oba­ma kra­jem pro­šle go­di­ne zbog ot­kri­ća o ru­skom pe­tlja­nju u pred­sjed­nič­ke iz­bo­re, pro­tje­rao je­dan broj ru­skih di­plo­ma­ta i za­pe­ča­tio ne­ko­li­ko vi­la ko­je su ko­ri­sti­le ru­ske di­plo­ma­te (i oba­vje­štaj­ci), Pu­tin ni­je uz­vra­tio. Za re­ci­pro­ci­te­tom je po­te­gao baš sa­da: broj Ame­ri­ka­na­ca sa di­plo­mat­skim pa­so­šem u Mo­skvi mo­ra­će da do po­čet­ka av­gu­sta bu­de sve­den na 455, isto ko­li­ko je i ru­skih di­plo­ma­ta u Va­šing­to­nu, dok će i Ame­ri­kan­ci bi­ti ise­lje­ni iz ne­kih svo­jih ”od­ma­ra­li­šta” i jed­nog ma­ga­ci­na u Ru­si­ji.
Isto­ri­ja po­ka­zu­je da su sank­ci­je ne sa­mo ne­pre­ci­zno (jer ne po­ga­đa­ju re­žim, vi­še ih osje­ća obi­čan na­rod), ne­go i ne­dje­lo­tvor­no oruž­je: ri­jet­ko mi­je­nja­ju po­na­ša­nje ”ka­žnje­nih”. Ali ni­su ni pri­jat­ne: one ko­je je Za­pad uveo pre­ma Ru­si­ji 2014. zbog ukra­jin­ske kri­ze i anek­si­je Kri­ma, na­ni­je­le su ozbilj­nu šte­tu eko­no­mi­ji ko­ja se tek sa­da iz­vla­či iz zbog to­ga iza­zva­ne re­ce­si­je.
Sank­ci­je su ne­ka vr­sta sred­njeg pu­ta iz­me­đu di­plo­ma­ti­je i ra­ta, ali spe­ci­fič­nost naj­no­vi­jih je sva­ka­ko u to­me što uvje­re­nje da je kor­mi­lo naj­ve­će si­le u ne­si­gur­nim ru­ka­ma ovo­ga pu­ta po­tvr­đu­je i njen sop­stve­ni esta­bli­šment.
Što ni­je do­bra vi­jest.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)